Шта је вештачка интелигенција
Вештачка интелигенција (енгл. артифициал интеллигенце — АИ) је подобласт рачунарства која развија и проучава интелигентне машине.[1][2] Вештачка интелигенција је интелигенција машина или софтвера, за разлику од интелигенције живих бића, првенствено људи. Циљ истраживања вештачке интелигенције је развијање програма (софтвера), који ће рачунарима омогућити да се понашају на начин који би се могао окарактерисати интелигентним. Прва истраживања се вежу за саме корене рачунарства. Идеја о стварању машина које ће бити способне да обављају различите задатке интелигентно, била је централна преокупација научника области рачунарства који су се определили за истраживање вештачке интелигенције, током целе друге половине 20. века. Савремена истраживања у вештачкој интелигенцији су оријентисана на експертске и преводилачке системе у ограниченим доменима, препознавање природног говора и писаног текста, аутоматске доказиваче теорема, као и константно интересовање за стварање генерално интелигентних аутономних агената. Вештачка интелигенција као појам у ширем смислу, означава капацитет једне вештачке творевине за реализовање функција које су карактеристика људског размишљања. Могућност развоја сличне творевине је будила интересовање људи још од античког доба; ипак, тек у другој половини 20. века таква могућност је добила прва оруђа (рачунаре), чиме се отворио пут за тај подухват.[3] Потпомогнута напретком модерне науке, истраживања на пољу вештачке интелигенције се развијају у два основна смера: психолошка и физиолошка истраживања природе људског ума, и технолошки развој све сложенијих рачунарских система. У том смислу, појам вештачке интелигенције се првобитно приписао системима и рачунарским програмима са способностима реализовања сложених задатака, односно симулацијама функционисања људског размишљања, иако и дан данас, прилично далеко од циља. У тој сфери, најважније области истраживања су обрада података, препознавање модела различитих области знања, игре и примијењене области, као на пример медицина. Технологија вештачке интелигенције се широко користи у индустрији, влади и науци. Неке апликације високог профила су: напредни веб претраживачи (нпр. Гугл претрага), системи препорука (које користе Јутјуб, Амазон и Нетфликс), интеракција путем људског говора (нпр. Гугл асистант, Сири и Алекса), самостална вожња аутомобила (нпр. Вејмо), генеративни и креативни алати (нпр. ЦхатГПТ[4][5] и уметност вештачке интелигенције[6]), и надљудска игру и анализа у стратешким играма (нпр. шах и го).[7]
Неке области данашњих истраживања обрађивања података се концентришу на програме који настоје оспособити рачунар за разумевање писане и вербалне информације, стварање резимеа, давање одговара на одређена питања или редистрибуцију података корисницима заинтересованим за одређене делове тих информација. У тим програмима је од суштинског значаја капацитет система за конструисање граматички коректних реченица и успостављање везе између речи и идеја, односно идентификовање значења. Истраживања су показала да, док је проблеме структурне логике језика, односно његове синтаксе, могуће решити програмирањем одговарајућих алгоритама, проблем значења, или семантика, је много дубљи и иде у правцу аутентичне вештачке интелигенције. Основне тенденције данас, за развој система вештачке интелигенције представљају: развој експертских система и развој неуронских мрежа. Експертски системи покушавају репродуковати људско размишљање преко симбола. Неуронске мреже то раде више из биолошке перспективе (рекреирају структуру људског мозга уз помоћ генетских алгоритама). Упркос сложености оба система, резултати су веома далеко од стварног интелигентног размишљања. Многи научници су скептици према могућности развијања истинске вештачке интелигенције. Функционисање људског размишљања, још увек није дубље познато, из ког разлога ће информатички дизајн интелигентних система, још дужи временски период бити у суштини онеспособљен за представљање тих непознатих и сложених процеса. Истраживања вештачке интелигенције су фокусирана на следеће компоненте интелигенције: учење, размишљање, решавање проблема, перцепција и разумијевање природног језика.